Претеча Петра Кочића, Васо Пелагић, парадигма је народног трибуна здравог разума и непоткупљиве визије. Књижевник и научник, публициста и интелектуалац, просветни радник и народни лекар, идеолог и устаник, утописта и практичар, Пелагић је нека врста рационалне јуродивости која је имала судбинске задатке и резултате. Храбар и агилан, учен и даровит „на четири воде“’, па ипак – јавно рашчињаван, проглашаван лудим, прогањан, бацан у затворску мемлу и негве.
Као млад учитељ у завичају, у Брчком, онима, који су му дали посао, одмах је рекао: „Уредићемо плату пошто видите мој рад и пошто вас ја упознам.“ Био је човек пчелињега лета и труда, желео све на чистац, отворено и логички просто, па да се мења оно што не ваља, из корена, и лоше људске навике и заблуде, а онда и режими и друштевни системи са вековним платформама потчињавања. Васо Пелагић је осећао јединство човека и природе, знао да у том у принципу треба тражити законитост за организацију друштвеног поретка. Истицао је: „Појединчева срећа је у срећи свију.“
Иако скоро две деценије дуже од Кочића, живео је Пелагић шездесет шест година, краће него што је могао по капацитетима урођене виталности и чуванога здравља. Да је Кочић доживео Пелагићеве године, да ли бисмо данас читали дупло опсежнији књижевни опус овог генијалног Змијањца? Пелагић је умро међу букагијама пожаревачог затвора, у тамници Забела, укопан на затвореничком гробљу ноћу, тајно, без могућности да му кости буду достојно сахрањене на другоме месту. Кочић је завршио у душевној болници у Београду. Здробили су их накарадни режими, неправда и злочин. Али, гле, данас улице и школе, установе и удружења масовно носе њихова имена.
Она чувена латинска изрека: воx попули vox dei (глас народа, глас је богова, то јест, оно што народ хоће, то је светиња), била је водилја и Васе Пелагића и Петра Кочића, и остала формулом за трибунско деловање у сваком времену. Оба су били велики и непоновљиви борци за правицу и слободу српскога народа. Код Пелагића, наглашен је и универзални, односно, општељудски поглед на ова питања. Као велики српски родољуб, Пелагић је и тај план, општечовечански, нарочито у зрелијим годинама, конкретно дефинисао: „Мој Бог је оличен у светој истини и правди, моја Црква је мој народ и човечанско братсво, мој је Морал економска и политичка једнакост свију људи и народа.“
За Кочића, народ је, такође, божанство. А човек без свести о корену, без вертикалног споја са својим народом, особа је без Бога – нико. За свога кратког живота, видевши бол и чемер српскога народа у Босни, Петар Кочић у националном нивоу борбе види основни смисао и упоришну тачку: „Наш је народ тако убијен и сатрвен јадом и невољом па је неко морао устати и подвикнути против силних зулума и неправди које се над њим чине.“
Дабоме, подвикивао је и Васо Пелагић пре Кочића, и те како. И гурао као Сизиф, делао и писао даноноћно, преваљујући често камен с ону страну брда, не штедећи себе и не хајући за лични, материјални добитак. Имао је шта да каже и уради за свој народ, и шаком и капом.
Судбински путеви и животна раскршћа сустизали су Пелагића у већем делу Хабсбуршке, то јест, Аустроугарске монархије – у Српској Војводовини, код Срба пречана, на пример, а географски гледано, и на терену данашње Босне, Хрватске, Мађарске, Румуније, Чешке и Швајцарске, те ондашње Србије, Црне Горе, Русије, Бугарске и Турске. Изабран је 1871. године за председника Уједињене омладине српске у Новом Саду, која је била основана коју годину раније, а са њим на челу убрзо и забрањена.
Свугде је стизао и боравио, понекад и без своје воље, властодржачком руком хапшен, затваран и премештан, и – вишим промислом, опет пуштан, понекад и – бежао. Требало је знати стићи и утећи, а све без авионског саобраћаја и брзих аутомобила, несаломиво и мисионарски, слободарски и надахнуто, са визијом на челу и борама у зноју.
За живота је објавио и народу разделио невероватних 250 000 примерака својих књига. Који би се српски писац и делатник данас могао тиме подичити? Нјегова култна књига „Народни учитељ“, објављена 1879. године, до данашњих дана непревазиђена је творевина на Балкану и шире.
И данас треба, дакле, подвикнути, али – ко ће? Данас нема срчаних трибуна попут Пелагића и Кочића, нема њихове њихове чисте, свестране и безрезервне жртве. Част потенцијалним изузецима, али њихови напори остају у зони дневнополитичких дриблинга за тренирање строгоће уз аплаузе у своме атару, увек уз лични интерес. Данашњим тзв. лидерима недостаје таленат за духовни подвиг који порађа визију за материјалну основу живота и опстанка. Без духовног капацитета на путу слободе и обнове, нема идентитета и континуитета народа. После потрошеног мандата у равни дневне политике, данашњи лидери (читај: дилери политике) изгледају као порозне и празне вреће на улици, сива лица без утицаја и значаја, намах у забораву, медијски опушци, без суштог трага о своме постојању. Кроз време, немају ни мрву од портрета Пелагића и Кочића.
У српски народ, али и међу друге на Балкану, уместо тенкова данас пристигле су европске и светске банке. Тиме су без оружја наново освојене старе мапе. Отимачина ових географских простора обављена је у софистицираном облику окупације, са препознатљивим заперцима језиутског лукавства и бездушности. Увртање, па цеђење народне кичме и малих држава изводи се кроз култ банковне картице, то јест кредита и камате, а кроз механизме такозваног ММФ-а. Данас је све сведено на клањање фетишу новца и његове смртоносне улоге. Новац као врховни демон, као летални вирус човечанства налази се у свим државним извештајима. По новчаним билансима, духовна димензија човека не вреди ни пет пара.
Дробљење животних начела и трансформација људи у зомби-утваре наставља се лициферовским технологијама са безброј платформи и антена. У преносима смрти уживо за милионе и милијарде људи, у непојамним форматима агресивних медија, достигнут је врхунац спектакуларне трговине са патњама и катастрофама, ратовима и прогонима, ништавилом и злом, као манифестној „естетици“ дуго очекиваног 21. века. У манифесту таквих реторти нема самилости и доброте, нема пелагићевске части и кочићевског образа. Има интереса и новца, наопаких облика васпитавања деце и раскорењивања људи, има кича и шунда, аморала и лицемерја, дроге и оружја, криминала и ратова. О томе би данас и те како имао шта да подвикне наш Васа Пелагић.
По обрасцима Содоме и Гоморе, створена је индустрија перверзије и смрти у филмовима и телевизијским серијама, чак и у дечјим цртаћима. Ништа без упуцаног метка, без локве крви, настраности и хорора. Па се чудимо откуд толико насилје међу људима. А онда равнотежа томе, у знаку златног телета – такозвани ријалити програми и садржаји са ”јунацима” тетовираних беоњача и исплажених брњица, у незаустављивом накоту нових медија и „друштвених мрежа“, а све у смртоносној доколици, отуђености и депресији човека. На вашарима медијског оргијања људска душа продаје се будзашто, као најлон-кеса.
Има ли живих људи међу нама? Или је виртуелни свет постао јачи од стварности? Оно мало преосталог људикања у патрљцима реалног живота гаси се у кипећим лонцима зависти и мржње међу комшијама и ближњима, где свако свакоме подмеће ногу и радује се туђој несрећи. Васа Пелагић би о томе грмео сваки дан на своме фејсбук-профилу или твитер-налогу.
Угледни српски интелектуалац 19. века Јаша Продановић о Пелагићу записао је сећање: „Био је то живахан човек, румених образа, веселе нарави, као од брега одваљен. Волео је добра јела, али није пио алкохолна пића и није пушио дуван. Уместо обичне кафе, пио је кафу од жира коју је препоручивао свакоме као користан напитак.“ Питамо се данас, зар је могуће да су се таквога, нормалнога и здравога Пелагића плашиле владе пет држава, хапсиле га и тамничиле као лопужу и битангу. Кријући трагове, Пелагић своје текстове потписује разним псеудонимима: П. Босанац, Ми, Човек, Радојко Побратимовић и други.
Без катанца на устима, витешки звучи несвакидашња Пелагићева реченица из ране богословске младости: ”Ја сам дошао у Србију ради знања и слободе, а не ради воловске покорности и бапског слишавања.” Убрзо ће направити доситејевски отклон од црквене бирократије и посветити се конкретној мисији у свакодневном животу. Као побратима бедних и напаћених, Јован Скерлић га сматра човеком „несаломиве воље и апостолске енергије“.
Постоји збирка од 150 писама упућених Васи Пелагићу, чак из Америке и Азије, коју је сачувала супруга Јована Скерлића, Клара. Одмах је уочљиво да су Пелагићу одушевлјено писали обични људи: пекари, опанчари, бравари, рабаџије, дуванџије, ћурчије, фурунџије и други. А кога људи у тако широком распону воле и љубе свим срцем, тај остаје занавек у своме језику и народу.
Народни трибун попут чудовитог рунолиста што расте на опасним литицама и висовима, Васо Пелагић остаје узор за сва времена. Његова величина је и у томе што га ни једна власт, ни државна ни црквена, није прихватала. Био је опасан за сваки захрђали институционализам и саможиву администрацију. А народ га је обожавао и љубио. То је највише сметало земаљским моћницима чија су прашинаста имена нестала у вихору времена.
(Прочитано на свечаности уручења награде Ненаду Грујичићу за укупно дело „Пелагићев рунолист“, у Банском двору, у Бањалуци, 22. маја 2018. године)
Преузето са www.banija.rs