Коло 2
Колу приђи и колу се покори.
Има га док има сунца и камена;
Ал преко туђег не гледај рамена —
Изникло у змији изгори.
Твојом је вољом и птица очарана;
Њезине пјесме су похвале зори.
Сила престаје тек кад се створи
Смрт ватром упокојена.
И ово ће сунце морати отићи —
Стари врт је одраз непостојаног дана.
Остаје смрт да свијетли ал не и спознаја.
Кроз ребра ће змијина проћи
Стуб стварања, хранљива прашина;
Док туђим, свјетло остаје тајна.
Свиралo
Зар не чујеш опојну буку шљиве
Гдје те сјечиву зове и гони;
Њен плод жели да га употпуни
Чулни порив особе саможиве.
Пјесме њене — птица ли се клони?
Знају ли биљке пјесми да се диве?
Кад је чују — муње ли се криве?
Ил ме срце вара и ум омами.
О да ми је знати (а како ћу знати) —
На чијим се зубима пјесма моја клати;
Да л је желим ил је привид хтјења;
Да л се птица ћутњом њеном вида,
И диви се вољи људског откровења
Ил због пјесме сама крило себи кида.
О да ми је знати (а тешко је знати).
Друга елегија; или, Гола планина
У подземљу ћу да живим са грахом који садржи сунце,
Просућу га по њивама и рећи ћу циганки да гата
Сазнаћу оно што сам сазнао, што сазнајем сада:
“Једно ће зрно прогутати птица и изгубиће се.
Једно ћеш зрно бацити у ријеку да га прогутају рибе.
Једно ћеш зрно прогутати и лизаћеш сунце.”
“Са Арарата ће домигољити магле у савске равнице.
Љубиће шљиве.
Из Ксанадуа ил Шангдија ће подземне да вуку коријене воде.
Попиће те.
А ти ћеш да се увећаш и превазићи ћеш себе
И изгорјећеш.”
“Једна је птица кроз маглу пролетила и остала птица.
Једна је риба изгубила вид и постала камен.
Твој живот је прошао иако нису ни горе прошле.”
О жено која преводиш брашно преко Дњестра,
Да ли је једна страна Козаре увијек у ноћи
Или су пали појели сунце и нису га могли сварити?
V Дјечак и шибице
из сонетног вијенца Колска игра
Ноћ је у себи дан долазећи скрила —
Незакрвављену кост, што избија из космоса;
— У чијем трбуху, какво си млијеко заплавила
Умртвљена коприво туђег логоса; —
Нек ме ожари и од сунца нек оболим;
Да у себи ватре имам, да у ноћи видим.
Сви који су мртви — ја вас волим.
Нико жив не оста — сем пепео и дим.
У склопљеном ми оку још звијезде трепере.
И мртва ме пече под капцима коприва.
Како је ова крвава ноћ несхватљива!
Ко жели да креч ми из ока сапере?
Једна птица којој ноћ је нежива;
Једно бивство којем је несносива?
XIV Одлазак
из сонетног вијенца Колска игра
Жалите оног који себе никад неће чути.
Вријеме је моје иза неуцртаних планина;
С друге стране су стабла и чистина,
Са којих у коју птица навече лети.
Мало стрпљења и свијести до почетка живота.
Само кроз сан знам да живот не прекидам.
Сваку бесану ноћ и неповјерење да имам,
Један сан би убиједио наду да оста.
Своје сам живе и мртве послао на путеве
Који су престајали кад леђа не имаше вјетрове.
О ко да ме кормиларом овог брода назива.
Читав један дан годину навршава.
Моје путовање се у вртлогу завршава
На дну ноћи гдје жиће се скрива.