Знам како други, па некад тако и ја. Међутим, да ми се свидео Џојс, или Кафка, или Томас Ман – нису. А Достојевски, Газданов и Харпер Ли – јесу. Добро, Кафка мало и јесте, уосталом шта кога брига, узмите књиге у руке, па се напрегните ко некад или ко никад раније. Укуси су јабука раздора. Али уме бити и забава, тај раздор… Шта ја да вам причам… а да!
Јутро које је почело средином јуна, неке године, за моју маленкост персонификовану у човека који би требало да замени магленку, није било баш из прелепог сна. Сањао сам неки дестилован ужас, тако да сам се пробудио са огромним страхом, али без контуре сна који ме је походио. Могуће је да је на те процесе у глави утицала и непозната количина алкохолних пића које смо мој премудри кум и ја пили док је трајала ноћ. Покушавао сам да се осовим на ноге, знојав и готово упишан.
Након вишеминутног сабирања, а затим устанка и потпуно неуравнотеженог мењања канала на уређају који брише сећања као рак здраве ћелије органа, а потом и покушаја умивања, сео сам на столицу до прозора. Затим устао, изашао на терасу и загледао се у хоризонт. Било је ведро, али без сунца. Део небо – део облаци. Скувао сам кафу и погледао у 06 45. Запалио цигару. Очекивао душевно разведравање. Ништа. Ништа.
Телефон није звонио. А одједном нисам био сигуран да желим било где, иако сам се договорио са мајстором из Дринчићеве 8, неким Пајом који је познаник мог буразера, да се видимо у 9, то јест да довезем кола да залепимио магленку која ми је отпала некада једном.
Погледао сам у 07 02. Помислио сам на сунце. Здраво за готово. И ово лето пролази. Возови иду са истока на запад и повратно, ескими не купују замрзиваче ни кад је цена испод нуле, у Паризу је нека Клер, или је тамо била, а на Балкану ми, ја и још ко зна ко из Енглеске, Русије, США, Сирије….
Повратак у кревет није био опција, јер би и то био бег било где, а бег би био издаја, ситна, али издаја. Телефон није звонио, а проклетство интернета деловало је узалудно као очекивање Партизановог пробоја у групну фазу супериндустријске такозване Лиге шампиона – за коју сам знао шта је, али сам јој се ипак радовао, кад је давно била. Но пустимо сада то.
У 07 14 ситуација се нагло погоршала, па потом поправила. У мојој глави наизменично су се појављивале сенке заборављених предака, слике жена, делови утакмица, као и сегменти разговора са бившим и преосталим пријатељима.
Када сам навукао мајицу са ликом перикара из Скорсезеовог филма, шорц са грбом клуба и патике са знаком богиње победе, све старо пет до седам година, тачно у 07 34, напустио сам стан. Није било лифта у који сам ушао, није било комшија које сам срео, било је нечега у ваздуху што није обећавало, било је псето испред зграде. Кључ у руци, празна грана на дрвету у комшијиној авлији и аветињски празна улица у којој живим.
После пар тренутака, док сам ишао ка колима, наишла је нека жена чије године су биле непроцењиве. Погледала ме је са неком врстом испитивачког гађења, благо повлачећи главу уназад, као да ме усисава не баш најдражеснијим погледом. Нисам издржао, поздравио сам је иако је никад нисам видео. Глас ми је, за разлику од фигуре, био савршен, на чему имам захвалити алкохолу који сам у ноћи попио са мојим кумом, као и цигаретама које су том приликом отишле у дим, у који је отишао и разговор двојице кумова. То, иначе, није био ни први, ни други, ни трећи, а вероватно ни претпоследњи такав дијалог двојице интелектуалних џинова.
Није одговорила, усисавање је престало и моје благородство сместило је доњи део кичме у аутомобил.
Десет секунди касније јездио сам ка Дринчићевој, а стигао сам тамо за петнаестак минута, око. Било је рано, па сам прошетао, појео бурек и малко обишао Бајлонијеву пијацу.
Мајстор Паја ме је лепо дочекао. Прихватио сам понуђену кафу, сео на гајбицу такозвану услужну столицу, па је он радио, а ја седео, устајао, па седео. Причали смо. О аутомобилима, (о чему ја премало знам, али се правим да знам – плашећи се, периферно, неког мајсторског питања које би разбило фасаду мог фолиража у парампиздинце, до чега ипак не долази ) о људима, (o tempora, o mores!) о женама, (јака дела и још јаче речи) и о новцу…
Када је мајстор Паја залепио магленку, и када смо се растали, било је око десет часова. Благо ми се разведравало у глави, а дан је постајао леп, топао, али не преврућ. Покушавао сам да се присетим сна, или бар контура тог ирационалног доживљаја. Позвао сам кума. Пизда. Искључио је телефон и био у Хипносовом царству, сањајући, можда, Карибе – и на њима, женску, неку, гологузију…
Сео сам да читам, Достојевског, поново. После пар сати ручао сам, па изашао.
Остатак дана провео сам на Лекином Брду, а увече смо играли фудбал у Једанаестој и отишли до Трскаре, после. Много година касније, један мој пријатељ из Зрењанина рећи ће:
„Ма водио си ти мене у онај ваш клуб, како се беше звао… Шикара, јелʼ тако?ˮ
На неки начин, Трскара је била и Шикара. Није погрешио.
За Дринчића, једног јединог