Свако јутро излазимо на неку шетњу или забаву с мало сунца у џеповима. Ноћ као ружну жену остављамо иза леђа.
Живимо два пута у истом животу.
Тако се радујемо трави која се маци, биљу које почиње црвено да цвјета.
Дешава нам се да бисмо тада имали много тога рећи. Скочити преко себе. Бацити се некоме у наручај. Одвести неку дјевојчицу у рај и не вратити се.
Како је чудесан живот када се наново рађамо сваког јутра. Сретни што нас и ова ноћ није прождерала. Започињемо кричати од среће. Иза туђих завјеса, у туђим собама. Сретни што опет можемо гледати гадне ствари. Читати вијести о малим закланим дјечацима. О насилно дефлорираним малолетницама.
Али ми смо навикли на гадости као на обавезне оброке сунца и не бунимо се против себе. Увечер с понеком скривеном сузом у зденцу ока враћамо се у наше собе као у непроходне мртвачнице.
Мало згрчени и знојави по маљама, молимо се вјетру који ће сутра довести кишу и сунце, ако преживимо и ову ноћ.
(Оток)